Zovem se Danijela.imam 40 godina i majka sam tri predivne ćerke. Trenutno se nalazim u možda najvećem izazovu svog života.

Imam rak dojke.

Te reči, ma koliko ih izgovorila,

i dalje imaju težinu koja pritiska grudi, kao da svaki put iznova otkrivam sopstvenu ranjivost. Slaba sam, iscrpljena, kao da mi telo više nije moje. Kao da su dani postali teški, a noći još teže. Većinu vremena provodim u tišini, sama sa sobom, u svetu svojih misli. I nije to samo bolest koja me primorala da zastanem, već osećaj da je sada vreme da pogledam unazad, da sklopim sve delove svog života koji su se nekada činili rasuti i nepovezani.

Dok ležim u krevetu, umorna od lečenja, vraćam se u detinjstvo. Počinjem da shvatam da nije samo telo ono što traži izlečenje – već i moja duša, ona koja nosi sve te neizrečene tuge, potisnute strahove i želje.

Ove stranice, ove reči, biće moj način da sve to izbacim iz sebe, da pretočim svoje rane u priču, da ih razumem i pustim.

Vreme je.

Vreme je da ispričam ko sam, kako sam živela, kroz šta sam prošla.

Da oslobodim devojčicu koja je nekada pevala, a onda ćutala. Da shvatim kako je moje srce, kroz sve oluje, nastavilo da kuca. Vreme je da kažem – ja sam ovde, još uvek stojim, još uvek volim.

Možda nisam uvek bila dovoljno snažna, možda sam često bila preplašena, možda nisam imala ono što su imale druge devojčice, ali ja sam ovde. Ove reči, ova priča, moj su način da se suočim sa sobom i sa životom koji nije bio lak, ali je bio moj.

Dok pišem, osećam da otvaram vrata koja su dugo bila zatvorena. Možda će to biti put do isceljenja. Možda će to biti put da moje ćerke, jednog dana, razumeju ko im je bila majka – žena koja je volela život čak i kada se činilo da je sve protiv nje.

Ovo nije kraj. Ovo je početak priče o meni. O jednoj ženi, o detetu koje sam nekada bila, o snovima koje nisam zaboravila, o bolu koji me oblikovao i o ljubavi koja me spasila. I sada, dok sve počinje ovim rečima, osećam kako tuga i nada sede jedna pored druge.

Ovo je moja priča. I vreme je da je ispričam.

Rođena sam u selu u Sremu, davne 1984. godine, u maloj trošnoj kućici od ćerpiča. Naša kuća nije imala sjaj, nije imala raskoš, ali imala je ono što sam tada smatrala najvažnijim – toplinu.

Moje prve uspomene su na majku – moju baku, koju sam zvala "majka". Vidim je kako se kreće po kuhinji, uvek zauzeta, ali nekako mirna. Miris hrane, miris sveže pečenog hleba, toplota „Smederevca“ koji pucketa i greje celu kuću. U tom malom prostoru gde su zidovi disali zajedno sa nama, nalazila sam svoj svet. Ulazna vrata nisu imala bravu, vezivali smo ih da ostanu zatvorena. I ta vrata su bila spona između sveta unutra i sveta napolju. Kad bi ih majka zatvorila, kao da bi zatvorila sve brige koje su dolazile spolja. Kuća je tada postajala naše utočište, naš maleni svet koji nije znao za bogatstvo, ali je znao za ljubav.

Sećam se malih skalina pred ulazom, starih i istrošenih, kao da su čuvali sve naše korake. Sećam se kuhinje, koja je bila i spavaća soba, i dnevna soba, i mesto gde su se pričale priče, smejalo i tugovalo. Levo od ulaza stajao je stari umivaonik, od onih sa tankim metalnim nogama, u kojem bih se umivala hladnom vodom dok me majka blago opominje: „Brže, da se ne prehladiš.“ Majkin krevet bio je poseban – mekan i topao, prekriven gomilom jorgana, onih starih, debelih, sa šarenim čebetom preko. Tu sam volela da ležim, da se igram, da pričam sa majkom dok ona obavlja poslove, često se i sama smeškajući mojim pričama. Taj krevet bio je moje utočište, mesto gde sam osećala da pripadam, gde nije bilo nikakvih strahova.

U maloj kuhinjici stajao je Smederevac – naše srce doma. Na njemu se kuvalo, grejalo, pekao hleb, sarmice za praznike. Vatra bi lagano gorela, pucketala, kao da nam šapuće da će sve biti u redu. To su trenuci kada sam se osećala sigurno, voljeno, kada se svet činio toplijim nego što je zapravo bio. Tu smo, za malim stolom sa tri stolice, sedeli majka, mama i ja. Taj sto je bio naš svet – za njim se jelo, razgovaralo, ponekad i ćutalo, ali nikada nije bio prazan.

Bila sam dete koje je umelo da pronađe radost u najjednostavnijim stvarima. Mogla sam se igrati satima – pravila senke na zidu, zamišljala da pričam sa Deda Mrazom ili da u šahtu blizu naše kuće žive Nindža kornjače. Moja mašta bila je bogatstvo koje niko nije mogao uzeti. Ali čak i tada, u toj kući punoj topline, osećala se neka tiha tuga. Kao da je i sama kuća, sa svojim starim zidovima od blata, nosila naše brige i naše snove.

Sećam se večeri kada bi mama dolazila s posla, umorna i često ljuta. Baba i ja bismo, kao inspekcija koja čeka izveštaj, spremale kuću, kao da time možemo ublažiti njen umor i brige. Ali njen pogled bi nas ponekad sve zamrznuo, a moja radost, ono malo zlatne svetlosti u meni, utišala bi se. Bila sam dete puno života, ali koje je često učilo da tišina donosi mir. Zato sam svoje radosti čuvala za sebe – za trenutke kada bih se povukla u maštu, u svoj svet priča i snova, gde sam mogla biti slobodna.

Ta kuća, iako trošna, bila je prva stranica moje priče. Zidovi od blata, pucketanje vatre, miris hrane, ljubav moje bake i pogled moje mame – sve to je oblikovalo devojčicu koja sam bila.

I sada, kada zatvorim oči, mogu da osetim toplinu tog kreveta, da čujem majčin glas i da vidim sebe, malu, plavu devojčicu krupnih zelenih očiju, kako pravim senke na zidovima i verujem da svet može biti lep.

Jer, iako skromna, ta kuća bila je moj dom.

Mama je mnogo radila. Njen život bio je posvećen poslu i brizi o nama, pa sam većinu vremena provodila sa bakom – mojom "majkom".

Bila je to posebna žena, jednostavna a puna nežnosti i topline koja je ispunjavala moj mali svet. Sa njom nikada nisam osećala ni dosadu ni usamljenost. Bila je moja saputnica u igri, učiteljica života, iako nije pohađala školu. Znala je da čita, a mene je kroz igru i zabavu učila slovima i brojevima. Njene metode bile su čarolija za dete kakvo sam bila – radoznala,puna radosti. Nije bilo klasičnih knjiga, ali bilo je njenog znanja, prenesenog s ljubavlju.

Kada bi obavila sve kućne poslove, često bismo izašle napolje, na našu klupu ispred kuće. Sećam se kako smo sedeli na toj drvenoj klupi, okrenute prema ulici. Bila je prometna, ulica kojom su prolazila vozila i ljudi iz sela. Za mene je to bila zabava, prozor u širi svet koji je bio tamo negde, iza našeg sela. Posmatrale smo kola kako prolaze, brojale ih, i kroz tu igru vreme bi letelo.  Majka je volela razgovore sa meštanima. Kada bi neko prošao ulicom, pozdravila bi ga, započela priču o svakodnevnim stvarima. To su bile jednostavne reči, ali tako pune života i topline.

Čini mi se da je majka imala dar da svima unese mir u srce, onako kako je meni unosila svakog dana. Njen smeh, njena blagost i sve te male igre i običaji, ostali su urezani u meni kao najlepše uspomene iz tog vremena. Zbog nje je moje detinjstvo, ma koliko skromno bilo, bilo ispunjeno toplinom.

Bila je više od bake – bila je moj oslonac, moja prva učiteljica i prijatelj. Bila je to neka tiha sreća. Ona koja se ne meri stvarima, već onim nevidljivim, a najvećim – ljubavlju.

Moj otac nikada nije bio prisutan u mom životu, ali njegova senka pratila me je svuda. Kao nevidljivi trag, kao rana koja nikada nije zarasla, tiho je oblikovao delove mene, iako ga nisam ni poznavala.

Kada sam bila dete, nisam razumela šta znači  imati oca. Osećala sam to kroz druge – kroz drugarice koje su imale svoje tate, koje su pričale kako ih nose na ramenima, kako ih štite, grle i vole. Njihovi očevi su bili stubovi porodica, oslonci, a moj?

Moj je bio praznina, tišina koju niko nije želeo da spominje.

Čula sam priče o njemu, ali te priče nisu imale toplinu. Govorili su mi da je bio čovek koji je izgubio put još kao dete. Rođen kao vanbračno dete, nosio je teret sramote u vremenu kada to nije bilo prihvaćeno. Njegova majka, moja baba Jela, bila je mlada i ranjiva, pa nije znala kako da se nosi sa osudom sveta. Deda ga je kasnije prihvatio, ali umesto ljubavi, davao mu je materijalno – kao da se ljubav može kupiti. Tako je moj otac postao čovek kome je sve bilo dato, osim onoga što je najvažnije – ljubavi. Odrastao je praznih ruku, praznog srca, sa prazninom koja ga je jednog dana progutala. Ta praznina pravila je pukotine u njegovoj duši, a on ih je pokušavao zalepiti alkoholom i besom.

Kada je moja mama ušla u njegov život, bila je mlada, zaljubljena, puna nade. Volela ga je onako kako samo mlada devojka može voleti – slepo i bezuslovno. On je bio šarmantan, popularan, volelo ga je celo selo. Ali taj šarm je bio samo maska. Ispod te maske krio se čovek pun nesigurnosti, tuge i besa koji nije znao kako da kontroliše. Pričali su mi kako se ljubav između njih pretvorila u pakao. Mama je bila njegova žrtva, njegova meta.

Njegova ljubomora je bila bez granica, njegov bes nezaustavljiv. Noću bi se budio iz sna, pijan, vičući na nju zbog nečega što je sanjao. Tukao je jer je u snovima video njenu „izdaju“. Tukao je jer nije znao drugačije. Tukao je jer je bio čovek koji nije umeo da voli.

Mama ga je volela dugo, duže nego što je trebalo. I trpela je. Trpela dok nije mogla više. A onda je baba stala pred njega, kao lavica, i prijavila ga. On je otišao – zauvek.

Ali čak i kad je otišao, nije otišla njegova senka. Njegova senka živela je u rečima koje sam slušala: „Ista si kao on“, govorila bi mi mama kad bi bila ljuta ili umorna. Te reči su me bolele više od svega. Kao dete, nisam znala šta to znači. Samo sam znala da nije lepo. Kao da su moji glas, moje igre, moja radost bile „njegove“. Kao da sam nasleđem kriva za ono što nisam birala.

Odrastala sam sa tom prazninom, sa tim pitanjem: ko je bio moj otac? Da li sam zaista ista kao on?

Godinama sam pokušavala da nađem odgovore. Tražila sam ga u pričama koje su drugi govorili, tražila ga u sebi. Osećala sam njegov nedostatak svaki put kada mi je trebao neko da me zaštiti, da mi pruži sigurnost. Ali sada, kada se osvrnem unazad, vidim ga onakvog kakav je bio – čoveka kojeg niko nije naučio da voli. On nije znao drugačije. Nije umeo. I prvi put osećam saosećanje prema njemu.

Zamišljam ga kao malog dečaka, nesigurnog i izgubljenog, kako pokušava da pronađe mesto u svetu koji ga odbacuje. Shvatila sam da njegova senka nije moja. Shvatila sam da ne moram nositi njegovu bol kao svoju. Ja nisam on. Ja sam ja. I danas, dok pišem o njemu, prvi put mu opraštam. Opraštam mu jer znam da nije mogao bolje. Opraštam mu jer znam da je bio samo čovek slomljenog srca. Ali najviše od svega, opraštam sebi. Sebi, jer sam godinama nosila teret njegove senke, jer sam verovala da moram dokazati da vredim.

Danas znam – vredim sama po sebi, ne uprkos njemu, već zbog sebe. Njegova senka je deo prošlosti, ali ja sada biram svetlost.

Bio je prolećni dan, moj rođendan. Vazduh je mirisao na cveće i novu travu, a ja sam trčala kući iz škole, sva srećna i ushićena. Drugari su mi se pridružili na putu i pričali smo o popodnevu koje je pred nama – slavlje, torta, smeh, i ja, glavna zvezda tog dana.Ulazim u dvorište, zadihana, rumenih obraza, a još sa kapije vidim kroz prozor nešto što me je potpuno zaustavilo. Tata. On sedi za stolom u kuhinji, dok baba završava ručak. Činilo se kao da vreme staje. Nisam ga videla dugo, predugo. U trenu sam zaboravila na sve – i na tortu koju treba da ukrasim, i na drugare koji će doći, i na poklone. Bila sam samo mala devojčica kojoj je tata došao kući.Trčala sam kroz dvorište, ushićena, vrišteći od sreće. „Tata, tata!“ Grlila sam ga, ljubila njegove obraze, onako kako dete može, sa svom snagom svoje ljubavi. On se smeškao. Taj osmeh je bio blag, ali prazan, kao slika koja ne govori ništa. Sedeo je ukočen, nezainteresovan, kao da ne pripada ni tu, ni meni. Ali ja tada to nisam želela da vidim. Nisam htela da priznam sebi da je taj susret bio hladan, da nije doneo ono što sam očekivala. Baba je to sve primećivala. Stajala je kraj šporeta, pokušavajući da deluje mirno, ali znam da joj je srce pucalo zbog mene. Znala je da će taj trenutak, koliko god kratak, na kraju boleti. Znala je da će iluzija koju grlim u tom zagrljaju završiti suzama. Počeli su da dolaze moji drugari. Svaki put kada bi mi neko dao poklon, trčala bih tati, puna ponosa i radosti, da mu pokažem. Moje male oči gledale su ga sa željom da se i on raduje, da se nasmeje, da me zagrli i kaže da je ponosan na mene. Ali on je sedeo, i dalje drven, dalek. „Nemoj to da radiš,“ rekla mi je mama tiho, stegnutog glasa. „Možda mu je neprijatno što nije doneo ništa.“ Te reči su me presekle. Osećala sam se krivom. Nisam želela da ga povredim, da mu bude neugodno. Nisam želela da tata misli da sam pohlepna ili nezahvalna.Tada sam prvi put osetila kako radost može da se pretvori u tugu u samo jednom trenutku. Nisam trčala više. Samo sam krajičkom oka gledala prema njemu, tražeći njegov pogled, tražeći sebe u njemu. Tata je sedeo sa mamom i babom još neko vreme, a ja sam se igrala sa drugarima u dvorištu, pretvarajući se da sam srećna. Ali svaki put kada bih se zaigrala, pogledala bih ka njemu, očekujući da mi mahne, da mi namigne, da se nasmeši – bilo šta.A onda ga nije bilo. Tiho, bez pozdrava, bez reči, otišao je.Nestao je baš kao i svaki put pre toga. Baba mi je rekla da su mama i on otišli u selo, kao da nije htela da mi slomi srce odmah. Ja sam je tada gledala s nadom. Nadom da će se vratiti zajedno. Ispratila sam drugare i sela sa babom pored prozora. Sela sam i pričala joj sve što bih želela da se dogodi. „Možda će se vratiti s mamom,“ govorila sam, dok mi je glas drhtao od euforije. „Možda će sada sve biti drugačije. Možda će ostati. Možda će mama biti srećna, pa ćemo svi zajedno večerati.“ Baba je ćutala. Samo je tiho plakala, misleći da je ne primećujem.Čekala sam. Čekala sam do iznemoglosti, zureći kroz prozor, zamišljajući ih kako dolaze zajedno, nasmejani, kao prava porodica. Zamišljala sam da tata ulazi u kuću i grli me, da mi govori kako mu je žao što nije bio tu, da obećava da će sada sve biti drugačije. Ali mama se vratila sama. Bez tate. U tom trenutku shvatila sam, makar samo naivnim delom svog dečijeg srca, da on neće biti tu. Da se neće promeniti. Da neće ostati. Moja iluzija srećne porodice srušila se tog dana, kao stara kuća pod naletom vetra. Mama nije mnogo pričala. Ni ja. Samo sam se povukla  u svoj krevet, zavukla pod ćebe i tiho plakala.To je bio poslednji put  da sam sebi dozvolila da verujem da će ostati.

Kasnije, mnogo godina kasnije, saznala sam da on tada nije ni znao da mi je tog dana rođendan.To saznanje bilo je kao hladan vetar koji mi je prodrmao dušu, jer se sve ono što sam osećala tada vratilo – još jače, još bolnije. Sećam se sebe kako trčim ka njemu, ponosno mu pokazujem poklone koje sam dobila, željna njegove pažnje, njegovog osmeha, njegovog priznanja. Ali tada nisam shvatala – on nije bio tu zbog mene. Nisam to želela da vidim, niti sam mogla. Meni je tada bio samo tata koji je „došao kući“ i ja sam sve dala, svu svoju ljubav, kao da će ga ta moja ljubav zadržati.Osećala sam se krivom. Krivom zbog poklona koje sam pokazivala, krivom što sam mislila da mu je možda neprijatno jer nije ništa doneo. Moje detinje srce nije znalo drugačije nego da krivicu prebaci na sebe. Nisam želela poklone. Nisam želela ništa osim njega – njegove pažnje, njegove ljubavi, njegovog glasa koji bi rekao: „Srećan rođendan, ćerko.“ Ali taj glas nikada nije došao.Godinama sam se pitala: zašto me nije voleo? Zašto nisam bila dovoljna? Šta sam pogrešno uradila? Bila sam dete koje je pokušavalo da shvati ono što dete ne može da shvati – da ljubav koju sam želela nije do mene, već do njega. Ali tada nisam znala. Osećala sam samo bol. Bol zbog praznine koju je ostavio, zbog toga što je odlazio svaki put kada bi trebalo da ostane. Nisam zaslužila da imam tatu, govorila sam sebi, nisam bila vredna njegove ljubavi.Tog dana, te prolećne večeri, nešto se u meni zatvorilo. Nešto je puklo i počelo da se zatvara u zidove koje sam godinama podizala oko srca. Zidove koji su me štitili od bola, ali i od ljubavi. Naučila sam da ne očekujem, da ne tražim, da se ne nadam. Naučila sam da volim izdaleka i da nisam dostojna ljubavi.Ta scena – moj tata koji sedi, distanciran i hladan, ja koja trčim ka njemu sa poklonima u rukama i srcem na dlanu – ostala je duboko urezana u meni.Postala je rana koja me je oblikovala, koja me je učila kako da se povučem kad previše boli, kako da ne pokazujem previše, kako da se pravim da mi ne treba ono što najviše želim. Dugo sam verovala da nisam bila dovoljna da bi me voleo. Danas znam – to nije bila istina. Ali istina dođe tek kasnije, kada se prestaneš boriti protiv sopstvenih rana i počneš da ih gledaš onakvima kakve jesu. Tog dana izgubila sam iluziju o srećnoj porodici.Ali nisam izgubila sebe. U meni, duboko skrivena, ostala je devojčica koja veruje u ljubav, koja veruje da je vredna. I sada, dok pišem ove reči, grlim je i šapućem joj: Ti si uvek bila dovoljna. Ti si uvek bila vredna. Tvoja vrednost nije zavisila od njegove ljubavi. To je lekcija koju sam naučila godinama kasnije, ali nikada nije bilo kasno da se ta rana zaleči.

Godina je 1963. U jednom skromnom, prašnjavom selu, negde između tišine ravnice i svakodnevnog života, rodila se mala kovrdžava devojčica. Imala je oči poput srne – krupne, tamne i pune nečeg što se ne može opisati rečima. Kao da su te oči već tada znale za bol, za težinu koja će joj obeležiti život. Bila je stidljiva, tiha, devojčica koja je spuštala glavu čim bi joj se neko obratio. Kao da se već tada naučila skrivati – iza svoje majke, iza sopstvenih misli, iza senki te skromne kuće koja je bila više sklonište nego dom. Njen svet nije bio nežan.Moj deda, njen otac, nosio je u sebi neku težinu koja se nije mogla izgovoriti, a izlaz iz te težine pronalazio je u alkoholu. Alkohol mu je bio saputnik, saveznik u večernjim satima kad bi se vraćao kući sa posla. Vrata bi se otvarala naglo, besno, a kuća bi se tresla pod težinom njegovih koraka. Vika, psovke i udarci – postali su deo svakodnevice. Moja baka, tada mlada žena, nije imala gde da pobegne. Bila je zid na koji se lomila njegova frustracija. Mala kovrdžava devojčica, moja mama, slušala je sve to, stegnuta u ćošku sobe, preplašena i premala da išta razume, a opet dovoljno stara da sve oseća.Zamišljam je kako hvata majčinu suknju, kako traži nešto što bi je smirilo – toplinu, sigurnost, reči koje će joj reći da će sve biti u redu. Ali tih reči nije bilo. Samo tišina posle vike. Samo suze koje se nisu brisale. Onda je došao taj dan. Priča koja se prenosi, gotovo kao legenda, ali bolno stvarna u svakom detalju. Moj deda, pijan i besan, rekao je konobarici da ide kući da „ubije ženu i decu“. Možda je mislio ozbiljno, možda je to bio samo bes u alkoholu. Ali sudbina nije dozvolila da završi ono što je naumio. Seo je na svoj motor, nesiguran i gnevom zaslepljen, a kamion koji ga je pokupio na putu zaustavio je njegov život. Tako je moj deda umro, a kuća je ostala u tišini.Mojoj baki je ostao život – težak, siromašan.  Bila je mlada udovica, sa dvoje dece i praznim rukama. Njene ruke postale su žuljevite, izgrebane, umorne od kopanja tuđih njiva i pomaganja drugima za koji dinar. Nije se predala, ali njena borba značila je da nije bilo puno mesta za nežnost. Moja mama, devojčica koja je sve to gledala, pratila je svoju majku svuda. Tražila je ljubav. Tražila je da je neko primeti, da je neko zagrli, da joj kaže da je važna. Ali baka, preopterećena brigama i borbom za opstanak, nije imala vremena ni snage. Nesvesna, odgurivala bi mamu, ne shvatajući koliko jedna mala devojčica pati zbog tih odbijanja.Te rane, ta povlačenja, oblikovala su moju mamu. Naučila je da ćuti. Naučila je da ne traži. Naučila je da se povuče u sebe, gde niko ne može da je odbije. Bila je dete koje nije dobilo ljubav, a postala je žena koja nije znala kako da je pruži.Sada, dok razmišljam o tome, vidim tu malu kovrdžavu devojčicu sa očima srne. Vidim je kako stoji u uglu, kako steže majčinu suknju, kako traži nešto što nikada nije dobila. Razumem je. Razumem i svoju mamu. I kroz sve te generacije bola, sada shvatam – ona je dala sve što je znala. Nije znala drugačije. Nije imala od koga da nauči. Mamin život, njeno detinjstvo, njene tišine – sve su to postali delovi mene.Ali sada, sada imam priliku da ispričam njenu priču. Da je razumem. I da kroz to razumevanje pronađem mir.

Moja mama je bila još devojčica kada se zaljubila u mog tatu. On je bio drugačiji od drugih mladića u selu – dve godine stariji, zgodan, šmeker kakav je bio redak u to vreme. Družio se sa njenim bratom, pa ga je često viđala. Isprva, on nije ni primećivao malu, povučenu devojčicu sa kovrdžavom kosom i stidljivim pogledom, ali sudbina ih je vremenom spojila. Zaljubili su se – iskreno i mladalački, onako kako se voli prvi put, bez straha i bez rezerve.Njihova ljubav je rasla među prijateljima, u istom društvu, kroz smeh, muziku i dane mladosti. Ali u pozadini te idile, tamne senke su počele da se šire. Moj tata je sve više tonuo u poroke. U početku, mama to nije razumela. Nije videla znakove, ili ih je možda želela ignorisati. Ljubav je često slepa, a ona ga je volela svim srcem.Vremenom, njegova ljubomora postala je tamna strana njihove veze. Njegove reči postale su teške, ruke nemirne, a oči zamagljene alkoholom. Moja mama, mlada i preplašena, počela je da shvata ko je on i šta postaje. I onda, jednog dana, saznala je da je trudna.Plašila se. Plašila se budućnosti, onoga što će doći, plašila se muškarca kojeg voli, a koji joj nanosi bol. Znala je da je zaglavljena između ljubavi i straha. Donela je odluku. Otišla je kod lekara i zakazala abortus.Tri dana delila su mene od nepostojanja. Tri dana bila sam tek mogućnost koju je sudbina držala na tankoj niti. Ali sudbina ponekad pronađe put do srca kroz ljude koji umeju da vide ono što mi sami ne možemo. Posle pregleda, moja mama je svratila kod svoje sestre, koja je živela blizu bolnice. Njena sestra, moja tetka, bila je drugačija. U njenim rečima bilo je nežnosti, empatije, snage koja je mojoj mami tada bila potrebna.„To dete je zaslužilo da se rodi. To je tvoje dete. Šta god bilo, rodi ga sebi,“ rekla joj je tetka, sa suzama i osmehom istovremeno. Možda je baš te reči, tog dana, pokrenula ljubav u mojoj mami koju je strah dotad ugušio. Možda je prvi put osetila da nisam greška, da nisam teret.I tako sam došla na svet. Zahvaljujući mojoj tetki, zahvaljujući tom jednom trenutku u kojem se život prelomio. Moja mama nije otišla na abortus. Odlučila je da mi da šansu. Ali ta odluka, koliko god važna i sudbonosna, nije značila da je mama bila spremna.Kroz život sam često osećala da nisam dete koje je rođeno iz radosti, već dete koje je „moralo da bude“. Znala sam da se našalim na svoj račun, govoreći da sam dete „propalog abortusa“, ali ispod te šale krila se istina koja me je bolela. Osećala sam je u svemu. U maminoj tišini, u njenoj distanci, u njenim brigama koje nisu ostavljale mesta za toplinu.Nisu moji roditelji bili oduševljeni mojim dolaskom na svet, i to je ostavilo trag na meni. Nosila sam taj osećaj kao tiho, neizgovoreno breme. Kao da sam ceo život pokušavala da dokažem da zaslužujem da budem ovde. Da zaslužujem ljubav.Ali sada, dok se vraćam kroz ove priče, shvatam nešto drugo. Moja mama, ona ista devojčica sa očima srne, nije znala bolje. Nosila je svoje strahove i svoje rane, prenela ih je nesvesno na mene. Ipak, ona je donela odluku da me rodi. Da mi pruži život, koliko god bio nesavršen.Možda ljubav nije izgledala onako kako sam želela. Možda nisam bila dete koje je dočekano sa ushićenjem. Ali sada znam – postojim. I baš zato što postojim, sada biram da pronađem ljubav u sebi.

Sećam se mame kako dolazi s posla. Njeni koraci na ulazu bili su znak da prestanemo sa svime što radimo, da sakrijemo svoj nered, da uhvatimo vazduh i pripremimo se. Baba i ja smo znale – njen dolazak je bio kao dolazak inspekcije. Nikada nismo znale kakva će mama ući kroz vrata, ali najčešće je bila ljuta. Oštar glas ispunjavao je kuću, dok je grdila zbog neobavljenih kućnih poslova, zbog sitnica koje joj smetaju. Bila je umorna, preopterećena, ali ja to tada nisam shvatala.Videla sam samo njeno nezadovoljstvo koje je poput vetra gasilo moj plamen. Kretala bi se po kući, vičući, sklanjajući, sve dok se umor ne bi spustio na nju kao teret. Onda bi legla da spava. Taj deo dana bio mi je najteži. Njeno nezadovoljstvo bilo je poput teškog pokrivača koji se prebacivao i na mene. Čekala sam da se probudi, nadajući se da će biti bolje volje. Kada bi se konačno probudila, tražila bih svaku priliku da joj se približim. Tada bih pričala, do besvesti. Pričala bih o svemu, samo da privučem njenu pažnju, da je zabavim, da bude ponosna na mene. U mom srcu, sve je vapilo za njenim osmehom, za rečima koje bi rekle: "Bravo, ti si posebna." Ali umesto osmeha, mama bi se umorila od mojih reči. Videla bih to u njenim očima, u načinu na koji se okretala ka svojim obavezama.Odlazila bih tada, osećajući se kao kuče koje nije dobilo ono što mu je najpotrebnije – malo pažnje i ljubavi. Ipak, nisam tugovala dugo. Učila sam da se sama igram. Moja mašta bila je moj spas. Sama sam sebe znala da ubedim u čuda koja sam stvarala u svojoj glavi. Verovala sam u priče o Deda Mrazu. Ubeđivala sam sebe i svoje drugare da u šahtu blizu kuće žive Nindža kornjače i da će se jednog dana pojaviti. Sedeli smo i čekali, osmišljavali njihove tajne misije i pravili avanture koje su živele samo u našim mislima. Bila sam radosno dete, puno života, puno ljubavi. Svako jutro budila sam se sa pesmom. Pevala sam dok doručkujem, dok obuvam cipele, dok pravim svoje male igre. Ali mamu je to nerviralo. Volela je tišinu. Kada bi me pogledala onim pogledom koji ne ostavlja prostora za igru, prestajala bih da pevam. Moj glas bi utihnuo, a ja bih sakrila radost koja je treperila u meni.Volela sam da pišem. Bila sam kreativna. Pisala sam pesme, delila ih sa mamom, očekujući podršku, nešto lepo što će me podstaći da nastavim. Ali ona je govorila da su moje pesme „njanjave“, bez veze. Tako sam prestajala i da pišem. Najviše me bolelo kada bi rekla da sam dosadna ili da sam "ista kao moj tata". Nisam tada razumela šta to znači, ali iz njenog tona  bilo je jasno da to nije kompliment.Te reči su se taložile u meni, svaka kao kamenčić koji se polako gomilao. Kritike su me gušile, gasile ono dete u meni koje je samo želelo da voli i bude voljeno. Nisam tada shvatala da su njene reči bile odraz njenih rana, a ne moje vrednosti.Ali kako dete može to da razume? Sve što sam znala bilo je da nije u redu da pevam, da pišem, da budem radosna. I polako sam prestajala. Naučila sam da utišam sebe, da se povučem, da sakrijem delove sebe koje mama nije umela da prihvati. Ipak, u tim tihim trenucima, dok sam se igrala sama, maštajući o čudima, ostajala je ona iskra u meni koja nikada nije nestala. Bila sam dete koje se nije predavalo, iako  nije bilo lako.

Svako seosko domaćinstvo ima svoju priču, a naša kuća imala je dve: jedno dvorište za život, drugo za preživljavanje. Prvo, ono ispred kuće, bilo je tiho utočište sa travom i drvetom koje je davalo hlad tokom vrelih letnjih dana. Drugo, iza, bilo je sasvim drugačije – radno, bučno i živo. Tamo su se okupljale kokoške koje je majka pazila kao decu, pilići koji su trčkarali oko njenih nogu, a ponekad, i neko prasence. Ako bi se desilo da ga komšijska krmača odbaci, moja majka bi ga donela kući i othranila na flašicu, kao pravu bebu. Bilo je smešno, a u isto vreme tužno – kako bi to malo prase, razmaženo i naviknuto na majkinu pažnju, odbijalo da jede ukoliko ona ne sedi pored njega. I raslo bi tako, postajalo prava svinja, ali opet, zavisno od majke. I svake godine dolazio bi onaj dan kada se sve završava. Mesar bi dolazio u dvorište, a majka bi stajala sa strane, u suzama, jaučući kao da je izgubila dete. Meni se to kidalo dušu. Gledala bih kroz prozor, skrivajući suze, jer i ja sam osećala bol. Ali, posle, kad bi se sve završilo, majka bi povratila snagu. Stala bi uspravno, onako crvena u licu, i sa ponosom govorila: „Sad smo mirne, jeja moja. Imamo za zimu, ne moram više da brinem.“ U njenim rečima bilo je nečeg utešnog, kao da su sve suze bile opravdane pred osećajem sigurnosti.

Ono što mi je još više grejalo srce bila je naša bašta – skromna, a opet dovoljna za sve što nam treba. Nalazila se iza oba dvorišta, i svakog proleća postajala bi mesto naših rituala. Bilo je to vreme kada smo majka i ja, rame uz rame, sadile. Bosa stopala u vlažnoj zemlji, ruke zaronjene u humus, nas dve nagnute nad sitne sadnice koje smo pažljivo spuštale u redove. „Vidiš, jeja moja,“ govorila bi majka, „paradajz mora ovako. Da se primi kako treba.“ Volela sam te trenutke. One kada nismo pričale mnogo, ali kada su naše ruke govorile sve. I svake godine, pred kraj leta, majčin trud je rađao čudo. Paradajz – ogroman, crven, zreo toliko da si mogao da ga ubereš, onako još topao od sunca, obrišeš o košulju i zagrizeš. Imao je ukus kakav danas ne mogu ni da zamislim, zdrav, sočan, kao da u sebi nosi sve leto. A kada bi došla jesen, počinjao je naš ritual pravljenja paradajza za zimnicu. Cela kuhinja bila je puna mirisa – paradajz koji se pere, seče, kuva. Ja sam dobila važan zadatak – da pazim da ni najmanja mrva zemlje ne padne u kazan. Majka je ponavljala: „Sve mora biti čisto. Trunčica ako padne, ne valja.“ Obletala sam oko nje kao leptir, vredna i ponosna što mogu da doprinesem. Kuhinja bi bila puna pare, prozori orošeni, a majčino lice ozareno. Kada bi završila, stavila bi ruke na kukove, zadovoljno pogledala red tegli i rekla: „E tako. Sad smo mirne. Jeja moja, imaćemo za zimu.“ Gledala sam je tada – obrazi su joj bili rumeni od pare i zadovoljstva, oči sjajne od postignutog. Bila je srećna, sigurna, i ja sam tu sreću upijala kao sunce posle kiše.

Ti naši rituali, ti trenuci, naučili su me nečemu važnom. Da sreća ne mora biti velika ni skupa. Nekad je dovoljna jedna tegla paradajza i osećaj da smo, bar na kratko, mirne.

Školu sam volela – ne zbog knjiga i ocena, već zbog društva. U prvim razredima bila sam dobar đak, volela sam da učim, sa žarom rešavala zadatke i upijala nova saznanja. Ali kako su godine prolazile, nešto se promenilo. Učenje mi je postalo dosadno, teret koji nisam želela da nosim. Sve drugo bilo mi je zanimljivije – druženje, igre, svet izvan učionice koji je zvao na pustolovine. Mama je bila neumorna u pokušajima da me natera da učim. Grdila me, govorila kako ja „ionako nemam ništa“ i da „sve zavisi samo od mog rada“. Znam da je to govorila iz brige, iz želje da uspem i izgradim nešto bolje za sebe. Ali njene reči nisu motivisale – bolele su. Usadjivale su u mene osećaj bezvrednosti, težine koju nisam znala kako da nosim. U meni je rastao otpor prema učenju, kao inat prema svetu u kojem ništa nije bilo dovoljno dobro.

Ali među prijateljima – tu sam pronalazila sebe. Bila sam vesela, razdragana i puna energije. Društvo mi je bilo kao lek, kao beg od tih teških osećanja. Uvek sam imala drugare oko sebe. Išli smo po sokacima, trčali kroz prašnjave ulice, istraživali svaki ćošak našeg malog sveta. Naše omiljeno mesto bilo je jedno veliko, staro drvo. To drvo je bilo više od igre. Penjali smo se po njegovim granama kao da osvajamo planine. Tamo smo sedeli, jeli lubenice, smejali se, a nekada čak i čitali lektiru – jer je pod krošnjom, sve delovalo lakše i lepše.

Uvek sam bila spremna za akciju, ali baš zato, često sam se uvaljivala i u probleme.

Sećam se jednog dana kad smo se vozali biciklima ispod nekog nadvožnjaka. Vetar je nosio prašinu, a negde iz daljine čulo se tiho, slabašno mjaukanje. Srce mi nije dalo da nastavim dalje. Pod nadvožnjakom sam pronašla dva mala mačeta, uplašena i gladna. „Ne možemo ih ostaviti ovde!“ rekla sam uporno, i pre nego što sam i sama shvatila, uzela sam ih u naručje i ponela kući. Mama, naravno, nije bila oduševljena. Grdila me, vikala, jurila mene i mačiće kroz kuću, dok smo se svi smejali toj sceni. Ali čak i u njenom ljutitom glasu, osetila sam da nije mogla da sakrije blagi osmeh. I kad je sve prošlo, i ona je okrenula na šalu. Ali nije mi dozvolila da ih zadržim. Nije bilo mesta za još života u našoj kući. Ipak, našla sam rešenje. Kod drugara iz komšiluka, mačka se tek bila omacila, i u tom trenutku, kao da se sve spojilo kako treba. Mačka je prihvatila moja dva spašena mačeta kao svoja. Sećam se tog trenutka ponosa. U mom malom svetu, spasila sam živote. I u tom trenutku, osećala sam se dovoljno vredno.
Tako sam ja bila – dete koje je volelo ljude, životinje, smeh i igre. Osećala sam radost života u svakom njegovom kutku, ali sam često imala osećaj da tu radost ne smem da pokažem. Kao da nisam imala pravo da budem toliko srećna. Ipak, u tim trenucima, sa prijateljima, sa maštom koja je bujala, osećala sam se slobodno.

Bila sam samo ja – mala devojčica krupnih zelenih očiju, koja je želela da voli i bude voljena.

Detinjstvo je bilo pozornica mojih najsmelijih snova i najvećih uloga. U mom malom svetu, ništa mi nije bilo nemoguće. Svaki kutak dvorišta ili sokaka bio je prostor za igru, a ja sam bila sve što poželim – pevačica, mlada, trudnica, pa čak i ozbiljna „gospodarica“ sa svojom „decom“ – mojim lutkama. Sećam se dana kada bih, s dezodoransom u ruci umesto mikrofona, izlazila na poslagana drva za ogrev. Kao na najvećoj pozornici, pevajući iz sveg glasa, zamislila bih da stojim u velikoj dvorani pred hiljadama ljudi. Moj glas je odzvanjao po dvorištu, dopirao do komšiluka, a ja bih sigurno mislila da me svi slušaju, diveći se mojoj „slavi“.

Nekad bih stavljala maminu belu suknju do poda, zavesu na glavu kao veo i njene špicaste bele cipele, koje sam obožavala. Bez imalo stida paradirala bih ulicom, zamišljajući sebe kao prelepu mladu, dok su mi pramenovi plave kose virili ispod te zavese.
Majka je bila moj saputnik u svim igrama. Kad bih igrala trudnicu, stavljala bih jastuk pod majicu i dolazila kod nje na „kafu“ sa dve lutke u rukama – mojim „bebama“. Majka bi mi ozbiljno sipala vodu u šoljicu, igrajući sa mnom kao da je sve stvarno. „Kako ste, komšinice?“ pitala bi me, glumeći gostoprimljivu domaćicu. A ja bih, umorna od „majčinskih obaveza“, smirivala svoje „bebe“ i s dubokim uzdahom govorila: „Dobro smo, al’ smo besniiii!“ Majka bi se smejala do suza i godinama kasnije pričala tu anegdotu, imitirajući moju facu i ton.

Nakon što sam odrasla za igre s majkom, ulicama je pripala glavna uloga u mom životu. Moj svet su bile ulice mog sela, gde smo se skupljali, bezbrižni i veseli. Pecali smo žabe po kanalima, upadali u zabokrečinu, pa onako blatnjavi i preplašeni, trčali kući gde nas je čekala kazna i toplo kupanje.

Skupljali smo pijavice kao trofeje, razmenjivali mirisne sličice koje su za mene imale miris sreće. Najviše sam volela kad bismo pred veče išli u Palanku, ulicu gde se okupljalo celo naše društvo iz nekoliko ulica. Igrali smo „žmurke“, „vije“, „lastisa“  kasnije i „masnih fota“. Nekad bismo čak snimali „muzičke spotove“, izmišljajući koreografije i glumeći najveće zvezde tog vremena. Bila je to i ulica prvih simpatija, prvih zaljubljivanja, onih stidljivih pogleda i sitnih nestašluka. Ali bio je to i prostor za strahove koje samo deca mogu da osete. Sećam se kako sam gledala domaći film „Glava šećera“ i tog „crnog deteta“ koje mi je ulivalo neopisiv strah. Drugari su to znali, pa kad bih krenula kući pred mrak, oni bi viknuli: „Pazi, crno dete!“ Trčala bih tada kroz ulicu kao da me sam đavo juri, srce bi mi udaralo toliko jako da sam mislila da će iskočiti iz grudi.
To su bili najbezbrižniji dani mog života. Dani kada su se satima ispunjavali igrom, maštom, smehom i sitnim nestašlucima. Dani kada mi nije bilo potrebno ništa više osim drugara, dvorišta i moje nepresušne mašte. Sve što bih zamislila, postalo bi stvarno, a taj svet detinjstva bio je veći i svetliji od svega što će doći kasnije.

Volela sam praznike. U njima je bilo nečeg posebnog, kao da se svet smirio i obukao najlepše boje samo za nas.

Božić i Uskrs donosili su radost, miris doma i tradiciju koja je u meni budila osećaj pripadanja. Praznici su bili trenuci kada su običaji ispunjavali kuću, a ja sam, makar na kratko, osećala sigurnost i toplinu koje su bile toliko retke.

Za Badnje veče, majka – moja baka, unosila bi slamu u kuću i prostirala je ispod stola. Takav je bio običaj. To je bio trenutak koji sam čekala sa radošću i sjajem u očima. Slama je mirisala na nešto drevno, na priče iz davnina, na običaje koji spajaju prošlost i sadašnjost. Volela sam kako je sve izgledalo tada – kuća je postajala posebna, drugačija. Majka bi spremala posnu večeru – ribu, pogaču, orase, a sutra, za Božić, sarmice koje bi se lagano krčkale na "Smederevcu". Nije bilo praznika bez te vatre, koja se te noći nije gasila. Vatra je pucketala tiho, kao da i ona priča svoje priče, dok se miris sarme širio kroz sobu, mešajući se sa toplinom krevetu u kojem smo spavale. Mama, međutim, nije volela slamu. Prljala je kuću i unosila joj dodatnu nervozu. Zbog toga bi često pravila dramu, ljutila se i gunđala. Ali majka, moja baka, bila je istrajna. Zbog mene. Smatrala je da dete zaslužuje da ima te običaje, da oseti prazničnu čaroliju, i na tome sam joj zauvek zahvalna. Bilo je to veče kada sam se osećala voljeno. Majka i ja spavale bismo zajedno, u njenom toplom, mekanom krevetu. U toj noći, vatra bi nas grejala spolja, a njene priče iznutra.

Priče su bile moja čarolija. Pričala mi je "Vuka i sedam jarića" i druge bajke, priče koje sam čula toliko puta da sam ih znala napamet. Ali svaki put bi dodavala nešto novo. Neke nove reči, neke nove događaje, improvizujući kao najveći pripovedač. U njenom glasu bilo je topline koja me je umirivala, koja me je činila da zaboravim na sve tuge i nerazumevanja iz drugih dana. Te noći, u svetlu vatre, ja nisam bila sama. Bila sam dete koje sluša bajke, koje veruje u čuda i koje voli svim srcem.

Praznici su bili moji najdraži trenuci. U njima je majka bila drugačija – nežnija, bliža, kao da i ona nalazi utehu u tim običajima.

A ja? Ja sam u tim trenucima nalazila ono što mi je falilo tokom ostatka godine – pažnju, toplinu i mir. I sada, dok zatvorim oči, mogu da čujem tiho pucketanje vatre, miris slame pod stolom i majkin glas koji mi priča bajke. To su trenuci koje nosim sa sobom – trenuci u kojima sam, bar tada, bila potpuno srećna

Uskrs je za mene uvek bio poseban. Bio je to praznik koji je mirisao na proleće – na toplinu, na zelenilo, na novi život.Tih dana, kuća bi se ispunila smehom i dečjom grajom, jer su mi dolazila dva brata od ujaka. Njihov dolazak bio je za mene praznik sam po sebi. Nije bilo ničega lepšeg od tih dana kada nismo imali škole, a kuća je bila puna života. Majka – moja baka, imala je poseban način da nas usreći. Svakog jutra za Uskrs, skrivala bi nam poklone u travu. Govorila je da ih je doneo Zeka za Uskrs. Pokloni su bili skromni – par čarapa, bombone ili sitnice koje su tada bile vredne kao zlato. Ali radost u našim srcima bila je ogromna. Svi smo, sa nestrpljenjem, jurili kroz dvorište, prevrćući travu, tražeći te male darove. Dani pre Uskrsa bili su puni priprema i običaja. U petak bismo farbali jaja. Svako od nas želeo je da njegovo bude najlepše, a boje su se mešale na našim prstima, ostavljajući tragove koje smo s ponosom nosili. U nedelju, kada bismo se probudili, radost bi bila još veća. Igrali smo se lupanja jaja, smejali se svaki put kad neko pobedi, a onda bismo svi zajedno jeli slatkiše i uživali u našim malim, običnim, ali čarobnim trenucima.To su bili dani za pamćenje. Dani kada je kuća bila puna – puna smeha, veselja, priča i ljubavi. Dani kada sam, možda po prvi put u životu, osetila porodicu onako kako sam je zamišljala. Baka bi nam pekla palačinke, a mi bismo se davili od njih, takmičeći se ko će pojesti više. Palačinke su bile obične, tanke i slatke, ali tada su bile najlepše na svetu. Sećam se tog smeha, šala koje su letela između mene i mojih braće, igre koje nisu imale kraja. Ceo dan bio je ispunjen nečim što nisam umela da objasnim kao dete, ali danas znam da je to bila ljubav. Ljubav koja greje srce, koja daje osećaj da pripadaš, da nisi sam.Zahvalna sam majki za te trenutke. Zahvalna sam joj za to što je, uprkos svemu, uspela da stvori praznike koje pamtim kao najlepše uspomene iz detinjstva. Tih dana osećala sam se voljeno, sigurno, kao deo nečega većeg.I ti trenuci, ti mali, obični Uskrsi, ostali su zauvek u mom srcu. Bilo je to vreme kada se činilo da ništa ne može pokvariti naš mali svet. Dani kada je proleće donosilo ne samo sunce i cveće, već i osećaj pripadnosti i radosti koja mi je grejala dušu.

Imala sam malo više od četiri godine kada je mama dobila priliku da idemo na more u Makarsku. Bio je to poseban događaj, njen i moj prvi odlazak na more.

Dan pre nego što smo krenuli , u svojoj dečijoj glavi, odlučila sam da se „sredim“. More je tada bilo nešto o čemu nisam znala mnogo, ali ako mama kaže da idemo i da je to nesto veliko i vazno onda sam morala i izgledati kako treba. Uzela sam makaze, one velike, koje su mama i baka koristile za šivenje, i stala pred ogledalo. Pogledala sam se, namrštila kao da sam stilista sa ozbiljnim zadatkom, i bez puno razmišljanja – odsekla sebi šiške.
Rezultat? Šiške su bile neravne, prekratke i nikakve, ali meni to nije smetalo. Bile su „nove“, baš kao i more. Možda sam zamišljala da izgledam drugačije, odraslije, kao „velika devojka“. Mama je, naravno, bila u šoku kada me je videla. Zastala je, otvorila usta da nešto kaže, pa se samo okrenula, prekrstila ruke i uzdahnula. Možda je želela da se naljuti, ali nije mogla – bio je to naš prvi odlazak na more, a ja sam ipak bila dete. Na slici iz Makarske, u crvenim kupaćim gaćicama, sedim na nekom plišanom magarcu, sva ponosna, sa tim smešnim šiškama koje su mi padale tik iznad obrva. Sada, kada pogledam tu sliku, ne mogu da se ne nasmejem. Tada mi je izgledalo važno da budem „lepa“ za taj veliki događaj, ali sve što sam postigla bilo je da izgledam kao devojčica koja je otkrila makaze.

Dok je za mamu more bila prilika za odmor, beg od svakodnevnih briga i rutina, za mene je to bio prvi odlazak od svega što poznajem i volim – od bake, kuće, i sveta u kojem sam se osećala sigurno u nesto sasvim novo i strano. Nisam znala šta je more. Nisam razumela zašto je to toliko važno da moram ostaviti svoju baku kod kuće, samu. U autobusu, dok smo putovali, osećala sam samo tugu i ljutnju. Plakala sam, neprestano, dok su mama i drugi putnici pokušavali da me uteše. Nisu razumeli. Mene nije brinulo ni more, ni letovanje, ni slike koje su svi zamišljali kada su govorili o Makarskoj. Mene je brinula baka.

Zima je bila blizu, i znala sam da će tih dana kod kuće dobiti piljevinu – onu sitnu prašinu i ostatke drva koji su se koristili za loženje. Videla sam kako se baka mučila da unese te vreće u kuću, i u svojoj dečijoj glavi, nisam mogla da zamislim da to radi bez mene. „Kako će sama? Kako će uneti piljevinu bez mene?“ pitala sam kroz suze, glasno i iskreno, dok su svi oko mene u autobusu gledali i smeškali se. Njihovi osmesi, njihov smeh, delovali su mi čudno, kao da ne razumeju šta govorim. A ja nisam razumela šta je njima bilo toliko smešno.

Kada smo stigli na more, slike tog putovanja su mi maglovite. Ne sećam se talasa, ni mirisa soli u vazduhu, ni topline peska pod nogama. More, koje je za sve druge bilo čudo, za mene je bilo nešto strano, nepoznato, što me je odvojilo od mog sveta. Bila sam dete koje je želelo da se vrati kući, u zagrljaj svoje bake, u sigurnost svog malog univerzuma. More je bilo tamo negde, veliko i daleko, ali moje srce je ostalo kod kuće.

Nakon tog puta, nismo više išli na more. Godine su prolazile, i more je postalo nešto o čemu su drugi pričali, nešto što je ostalo na marginama mog života. Tek mnogo godina kasnije, sa trideset i nešto, sa svojim ćerkama, ponovo sam videla more. Tada je imalo drugačije značenje – tada je bilo mesto gde sam gradila nove uspomene, gde sam gledala njihove osmehe dok prave kule u pesku, dok trče ka talasima.

Ali deo mene se uvek vraća tom prvom putovanju. Mom prvom susretu sa morem koje nisam zapamtila, jer sam u svom srcu nosila samo brigu za baku i želju da budem tamo gde pripadam – kod kuće, sa njom.